Pozitivna priča: Pronađi razlog da budeš zadovoljan

Džoi je najstariji od šestorice braće. Godine su im u opsegu od 21 do 42. Njegova porodica nikada nije imala puno novca, i najstarija braća su odrasla u skromnim uslovima. Kada su završili srednju školu, Džoi i još dvojica od starije braće su se zaposlili. Kada su trojica najmlađe braće završili srednju školu, oni su otišli na koledž. Starija braća
su osećala kao da su nešto propustili.

Pošto finansijska podrška ne bi bila dovoljna, oni i nisu imali šansu da dobiju više obrazovanja. Ako se upoređuju sa mlađom braćom, Džoi i starija braća mogu da osete razočaranje i ljubomoru. Mogu da pitaju „Zašto su oni dobili priliku a ja ne?“

Ali ako se porede sa mnogim drugovima iz generacije, ljudima koji su imali slične uslove, onda braća vide da imaju više nego većina njihovih prijatelja, u smislu toga koliko su zadovoljni poslom i vrednostima iz porodičnog života.

Naravno, Džoi ne bi ništa bio bolji da je mlađoj braći uskratio mogućnosti. Ali, još se uvek oseća loše kada sebe poredi sa njima.

Rešenje je – ne praviti takvu vrstu poređenja. Mlađa braća su odrastala dve decenije kasnije, u drugačijem svetu i u pogledu
porodice. Umesto da se osete razočaranima zbog ovakvih poređenja, Džoi i starija braća će se osećati dobro, i zbog svoje mlađe braće i sebe, ako su im poređenja realističnija – sa onima koji su bili suočeni sa sličnim izazovima kao i oni.

Velikoj grupi učenika je data zagonetka da bi je rešavali. Istraživači su upoređivali zadovoljstva kod onih koji su je brzo rešili i onih sporijih. Učenici koji su brzo rešili zagonetku i upoređivali se sa  najbržima izašli su nezadovoljni sobom. Učenici koji su sporije rešavali zagonetku, a poredili se sa najsporijima, izašli su vrlo zadovoljni sobom i težili ingnoranciji „brzo-rešavajućih“ učenika.  Lyubomirsky and Ross 1997