Ranije sam mislio da u životu moraš da budeš igrač da bi uspeo. Mislio sam da se ponekad mora kalkulisati, trpeti, prećutati, zažmureti. Skidao sam pirsing pre ulaska u kancelariju, pokrivao tetovaže na intervjuima za posao, ćutao kad su šefovi bacali telefone o pod u trenucima besa, umesto onih ruku koje volim držao sam svoje stisnute u džepovima. Ukratko – grešio.
Od malena te uče da ćutiš starijima jer moraš da ih poštuješ. Niko te ne uči kako da uvek odgovoriš ono što misliš poštujući sagovornika. Uče te da bez pogovora trpiš čak i ono što je loše, a niko te ne uči da se ono što je loše ne menja trpljenjem nego razgovaranjem. Prvo te uče da pogneš glavu a tek posle da je koristiš. Mešao sam trpljenje sa idenjem protiv sebe, mešao glednje kroz prste sa zatvaranjem očiju pred zlom, mešao prećutkivanje sa griženjem jezika. Grešio sam, a tek onda naučio.
Sve to vreme nešto je u meni gorelo, teralo slepoočnice da pulsiraju u trenucima nepravde, sušilo grlo u trenucima bespomoćnosti ali mi i davalo snage da na kraju dignem glas čak iako sam bio izdresiran da ćutim. Bilo je to izgleda moje suštinsko Ja koje nije pristajalo da bude igrač u takvim igrama. Razumelo je da su to uvek igre isključivo protiv sebe. Zato sam u tim nečasnim okruženjima i odnosima ostajao dovoljno dugo da shvatim o čemu se radi i dovoljno kratko da ne postanem kao oni.
Sada vidim da kako godine odmiču, tako se igra namazanije. Manipulatori pokušavaju da te ubede da prećutkivanje istine nije laž, bezbožnici ti govore da prodaš veru za večeru, oportunisti da ukrotiš svoje strasti i radiš nešto što će ti doneti korist, srebroljubi da svoje neprocenjive talente unovčiš dajući ih na procenu njima, a kapitalizam da prodaš i svoj poslednji princip za malo podgojeniji novčanik. Oni koji su bez ljubavi ubeđuju te da ljubav danas ne postoji, a oni koji isključivo na tuđ račun žive ubeđuju te da postoji samo interes.
Suviše je bučno napolju. Ljudi su bučni. Svi znaju sve, pričaju u glas i na sva usta. Previše toga može da se čuje, a premalo toga je tačno. Pod izgovorom davanja saveta, regrutuje se armija poslušnih a otuđenih. To se izgleda ljudima dopada jer voditi se samo onim što nam drugi govore, put je manjeg otpora. Kad se slušaju saveti sve je naizgled jasno, deluje nam očigledno, ali je zamka kad se slede loši primeri.
Unutra je pak previše tiho. Postalo je prazno. Odzvanja. Ljudi su prestali da slušaju ono što im šapuće njihova savest, prestali su da razumeju svoja osećanja, prestali su da prate svoju intuiciju. Ubili su svoju saosećajnost ućutkujući je. Teško je oslušnuti svoje snove, teško je verovati im, jer savest nikada ne vrišti u lice kao što to rade ljudi spolja. Ona šapuće. Zato je uvek lakše gledati oko sebe nego u sebe, iako smo sami sebi najbliži. To je emotivna kratkovidost kada vidimo samo one usitnjene stvari u daljini i idemo za njima, a ne znamo šta je u nama.
Prestao sam da se trudim da svoje spoljašnje biće napravim po meri drugih, a naučio da više nikada ne izneveravam svoje unutrašnje zbog očekivanja drugih. Postao sam mu veran i naučio sam da ga slušam. Na teritoriji mog sveta važi samo jedno pravilo – ostani dosledan svojoj suštini i svojim principima pa makar te to koštalo nemanja ničeg. Jer imanje svega bez sebe da u tome uživaš zove se Ništa. Jer samo oni koji nikada ne odlaze od sebe umeju da budu bliski sa drugima. A to je Nešto. To je Sve(t).
Izvor: blogdan.rs
0 komentari:
Objavi komentar